Bezuslovna ljubav

Tekst vam je pripremila: Milica Savić

Razmislite o osobi koja vam se sviđa ili je volite.

Zašto baš ta osoba?

Jer je ta osoba prethodno zadovoljila neke vaše kriterijume i vrednosti. Ispunjava uslov, na osnovu kojeg je procenjujete kao vrednu.

Odakle, onda veliki broj nas teži bezuslovnoj ljubavi?

Pre nego počnemo priču o uslovnoj i bezuslovnoj ljubavi, reći ćemo nešto o uslovnim i bezuslovnim porukama. Koristićemo primer roditeljske ljubavi prema detetu da bi se lakše shvatila osnovna dinamika. I zbog toga što osoba voli samu sebe onako kako su je voleli roditelji u njenom detinjstvu.

BEZUSLOVNE I USLOVNE PORUKE

Bezuslovne pohvale se daju osobi zbog činjenice da ona postoji.

Primeri takvih poruka su: “Mnogo te volim”

                                        “Drago mi je što si mi ti sin/ćerka”

Uslovne pohvale se upućuju na ponašanje neke osobe.

Takve poruke glase: “Tvoj predlog je jasan i koncizan”

                                “To si baš duhovito rekao”

BEZUSLOVNA I USLOVNA LJUBAV

Bezuslovna ljubav se daje ili prima bez postavljanja uslova voljenom biću. Drugi se voli onakav kakav jeste, bez obzira šta je uradio ili nije uradio.

Uslovna ljubav je ona koju treba zaslužiti, za koju je potrebno ispuniti neki uslov da bi se dobila.

Razlozi zbog kojih je iskustvo bezuslovne voljenosti veoma važno iskustvo u životu svakog deteta: 1) dete počinje da oseća da je ono biće koje je samo po sebi vredno. To infantilno osećanje lične vrednosti postaje temeljno osećanje detetovog identiteta

                        2) doprinosi osećanju sigurnosti da ga roditelji zaista vole, a važno je za detetovo oslanjanje na sopstvene snage tokom daljeg razvoja

                        3) roditelji postaju internalizovani objekti i tada bezuslovna roditeljska ljubav postaje bezuslovna samoljubav

Druga strana medalje je da stalno morate da ispunjavate neki uslov da bi bili voljeni.

“Voleću te ako …. si dobar!”

“Voleću te ako … imaš sve petice (desetke:)!”

“Voleću te ako … si najbolji u tenisu!”

Ovakva deca ostvaruju svako roditeljsko očekivanje i maksimalno se angažuju u onim aktivnostima (učenje, rad, sport, umetnost) gde uspeh donosi roditeljsku naklonost.

To su preterano vaspitana i presocijalizovana deca. Kada odrastu mogu postati opsesivne ličnosti sklone depresivnim raspoloženjima.

CILJ SVAKOG DOBROG RODITELJA

je da podigne dete tako da ono postane sposobno za samostalan život u ljudskom društvu.

Ukoliko roditelj želi da ispuni ovaj cilj, mora da uslovljava svoju ljubav. Dete se upravlja primitivnim sistemom motivacije-principom zadovoljstva. Dete bi radilo samo one stvari koje su mu zabavne, nije motivisano za ponašanja koja su mu neinteresantna, neprijatna. Da bi roditelj ostvario svoj cilj, mora uvesti princip realnosti.

Dve važne stvari koje roditelj treba da nauči svoje dete su:

  1. Dete se mora angažovati u ponašanjima koja su mu neprijatna, dosadna (spremanje sobe, učenje…)
  2. Naučiti dete da ne radi nešto što doživljava kao prijatno (da ne jede čokoladu pre ručka)

To se postiže uslovljavanjem svoje ljubavi.
Iz ovoga proizilazi da u nekim situacijama treba dete bezuslovno voleti, a u drugim uslovno. Roditeljsko bezuslovno voljenje nikada potpuno ne prestaje.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: