Osećanje krivice

Došla mi je klijentkinja vidno uznemirena. U ruci drži telefon i sve ukazuje da je do maločas sa nekim razgovarala. Zbog tog razgovora se uznemirila.

Sele smo i pustila sam je da priča.

Ona se juče videla sa svojim bliskim prijateljicama.Dugo se znaju. Neke od njih studiraju, neke su zaposlene. Ne stižu da provode vreme zajedno, kao pre. To su juče uradile. Okupile su se kod jedne od njih. Smejale su se, pričale, đuskale, pravile nešto za jelo… Sedeljka od kasnog popodneva se protegla u noć. Moja klijentkinja je bila opuštena i uživala je. Momak je zvao, ona telefon nije čula.

Maločas, pre ulaska kod mene, razgovarala je sa momkom. On je “urlao” da je ona kriva što mu nije ostavila ključ od auta, pa on nije stigao na razgovor za posao, pa se iznervirao, seo u “kafanu” i napio se. Za ceo ovaj sled događaja koji mu se desio je ona kriva. Bezobzirna je, zaboravna, nikad ne misli na njega….

Ona plače dok mi to prepričava. Sebe okrivljuje zbog toga što mu nije ostavila ključeve. Razmišlja da nije trebala da se viđa sa drugaricama. Pita se da li je sebična i bezobzirna, jer još jednom se desilo da je nešto zaboravila da uradi za svog momka.

“Osećanje krivice nastaje kada osoba nekim svojim postupkom prekrši neku svoju normu i ugrozi neku svoju vrednost. Taj postupak izaziva  štetu drugoj osobi ili nama samima. Šteta je prvenstveno emocionalna: subjektov postupak je izazvao nečiju patnju.” (Dr Z.Milivojević)

U pravnom smislu, pojam krivice se izjednačava sa pojmom odgovornosti. Postoje vrste odgovornosti: krivična, politička, moralna i metafizička.

Moralna odgovornost je ona koju svaki čovek ima pred sopstvenom savesti.

“Osećanjem krivice preuveličavamo sopstvenu odgovornost. To je izraz autoagresivnog stava prema sebi. Možemo ga smanjiti odustajanjem od iracionalnog zahteva da se nikada i ni pod kojim uslovima ne sme grešiti.” (Dr V.Mišić)

Osećanje krivice kod zaposlenih majki pokazuje da u osnovi krivice leži osećaj odgovornosti za decu. Krivica se pojavljuje kada majke misle da su izneverile svoju odgovornost – naročito u situacijama kada se ponašaju asertivno i stavljaju svoje potrebe na prvo mesto.

Čućete decu kada se svađaju: “Ti si kriv što sam se udario” ili će klepiti stolicu što im se našla na putu (i opet su se udarili:).

Vežbajte sebe da prihvatite odgovornost za svoje ponašanje. Da prepoznate za šta ste vi odgovorni, a šta je odgovornost drugog. Kada pogrešite-izvinite se.

Klijentkinja, iz navedenog primera, je vežbom postigla da u istoj situaciji sebi kaže da je odgovorna  što je zaboravila da preda ključeve i pri tom se oseća dobro. Bez daljeg etiketiranja svog bića kao lošeg, generalizovanja i zabrane sopstvenih prava.

tekst za vas pripremila: Milica Savić

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: