Digitalne granice i naša borba sa njima

Odrasla sam u malom mestu, uz trinaestoro dece u ulici. Svi smo bili različitog uzrasta. Prostor je bio naša sloboda. Vozili smo bicikle, brali dudove, pravili sarmice u blatu, gazila dedin pasulj, rušili kućice od kukuruzovine, ležali u žitu, palili dezodoranse na “smrdari” (deponija u njivi:)… Bili smo mali i živeli u svetu odraslih. Crtani u sedam i petnaest.

Danas, očekujemo da deca žive na isti način, kao mi pre trideset godina. To je kao kad  mama od ćerke, koja je devojka, očekuje  da se ponaša kao žena koja ima petoro dece:)  Danas je dosta toga podređeno deci. Vozite ih na sport, jezike, umetničke radionice, čak i Exit imaju… Na televiziji crtani po ceo dan. Nude se razni sadržaji i iznova stižu moderniji. Zašto ne bi smo išli u korak sa novinama? Možemo učiti decu da nađu meru u svom ovom izobilju. Prvo mi moramo znati granicu.

Meni je bilo neshvatljivo sve u vezi mog deteta i minecraft-a. Ne razumem ga, plaši me. Već sam videla sliku njega kao ovisnika o ekranu, u tridesetim sedi u mračnoj i ustajaloj prostoriji. Tada počnem da vičem: “Ostavljaj to, koliko već igraš…”

ovisnik o ekranu

Moje odrastanje je bilo na vazduhu, u igri sa prijateljima. Želela sam da i on ima tu dinamiku. Da voli bilijar i badminton, kao ja. To su igre, ja za takve znam. Onda naiđem na Gardenscapes. Budila sam se i legala tako što malo odigram. Dugo sam bila zainteresovana za tu igru. Svi u kući su se čudili. Dok sam uživala u igranju posmatrala sam i šta se dešava. Tada sam pričala sa svojim detetom i rekla da sada bolje razumem njegovu ljubav prema igricama. Nisam više vikala kad mu vidim ipad u ruci, a napravili smo dogovor da može da igra samo vikendom.

Tada je on vikendima ustajao pre 7h i tražio svoju nagradu. Ni to nije valjalo 🙂 Uveli smo da je potrebno da ustane, doručkuje, opere zube, namesti krevet i tek tada dobije “svoj kolač”. Razne stvari smo pokušavali i menjali. Smatram najvažnijom priču, kojom sam mu stavljala do znanja da mi je važan, da ga volim i zato mu postavljam granice. Koristila sam neka njegova pitanja i dovodila ih u vezu sa svojom pričom, kako bi mu približila stvarnost.

Teško je. Misli da ga ne volite, kada mu za ponašanje oduzmete vreme u igranju. Plače, viče i on, duri se…

Badminton2

Ovim tekstom ne želim da vam popujem šta treba da radite, niti imam rešenje. Želim da podelim sa vama razumevanje i ideje iz kojih možete razviti sopstvene.

Slobodno pišite svoja iskustva.

Srećno!

Milica  Savić

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: